Поштовани колеге, много је живота изгубљено кроз историју не би ли запослени данас имали иоле каква права.
Од нас нико не тражи да губимо животе у синдикалном деловању јер смо своје животе обећали нашој земљи, нашој Србији. Од вас тражимо да макар толико достојанства покажете и да се учланите у синдикат, да дате допринос борби за наша права, борби у којој смо ми већ шесту годину. Од вас тражимо подршку, стрпљење, истрајност, да нас не продајете за пакет мобилног оператера од пар стотина динара , да не наседате на сваку лаж, да верујете у ово што радимо. Народна изрека ” Не дај Боже да се Срби сложе!” је реална јер да није толико сујете, љубоморе, паритета међу нашим народом били би најјачи, тако и у синдикату.
Ми разумемо страх, бојите се да вам не замери претпостављени што сте у синдикату, што му тражите ваша законска права… Многи се толико боје да не смеју захтев да напишу за неку од закинутих принадлежности. Колико се људи боје, постављају нам чак питање : ” Како сте успели у војсци да формирате синдикат, зар вам нико није претио, зар нико није покушао да вас спречи?”… Покушали су многи, многи то и данас покушавају али ми смо доследни себи, својим циљевима и јединству које је све јаче и због којег ћемо успети.
Бојите се да вам претпостављени не замери што сте у синдикату, што тражите своја законска права… Да ли се бојите своје породице, свог детета које не виђате недељама па чак и месецима. Бојите ли се свог детета , коме после пар недеља долазите са мизерном дневницом и не можете му пиуштити многе ствари које данас деца желе. Бојите ли се своје породице кад после пар недеља на терену дођете кући и немате слободне дане већ настављате на стражи, дежурству … Докле ћете више дозвољавати да вас води неверица и обмана?! Више бринете да ли ће неки колега у синдикату видети неки “ћар” него да ли ће вама помоћи да решите неке проблеме.
Професионални војник и даље нема стални радни однос , кров над главом, радно време и достојанствен живот …
Цивилна лица у војсци немају право на лечење у војним здравственим објектима, немају бенефицију, одлазе у пензију као да нису ни радили у војсци, за боловање им се одбија 35% плате .
Ни подофицири и офици нису у много бољем положају. Дневнице нису повећане годинама, чак су и смањене. Накнаде за решавање стамбеног питања нису повећане још од доба кад је евро вредео 80 динара тако да већина данас доста издваја од своје плате за стамбени кредит. Док се свима надокнада за превоз даје у реалном износу , запосленима у војсци је ограничена накнадом за одвојени живот на 12000 динара. Запослени у војсци немају на дежурствима и теренима празнични и ноћни рад као и прековремени рад јер је у Закону о војсци члан Закона којим све то могу да им не дају.
Кад затражимо да се повећају горе поменуте принадлежности, кажу добили сте повећање плате. Лепо је то повећање плате али ове принадлежности су наменске и због раста цена то повећање плате не може да нам надокнади све веће трошкове живота.
Све ми то редовно износимо представницима послодавца.
Показало се дефинитивно да једино синдикат реално заступа права запослених. Претходних пар месеци смо видели ко колико вреди, за кога се боримо као синдикат и како треба убудуће. Искушења која су била пред нама су била одличан филтер и показала нам ко од чланова поштује наш рад а ко би нас издао на првој препреци. Захваљујемо свим колегама који су чланови синдиката и који имају храбрости да се заједно носимо са свим потешкоћама које нас окружују.
ПОЗИВАМО ВАС ЈОШ ЈЕДНОМ ДА СЕ УЧЛАНИТЕ У НАШ СИНДИКАТ, ДА ПОЗОВЕТЕ КОЛЕГЕ ДА ТО УЧИНЕ И ДА НЕ ПРОДАЈЕТЕ И НЕ ПОТЦЕЊУЈЕТЕ СВОЈЕ САБОРЦЕ И КОЛЕГЕ ЗБОГ МАЛО СТРАХА ИЛИ ПАР СТОТИНА ДИНАРА! СТРАХ И КУКАВИЧЛУК СУ ЗА ВОЈНИКА НЕДОПУСТИВИ!
Ваш, војни синдикат Гвоздени пук
КО – СМЕ – ТАЈ – МОЖЕ
