Датум који је урезан у сећање свих нас. Сваког 17. марта сећамо се убијених и рањених Срба, памтимо протеране сународнике из енклава јужно од Ибра, њихову уплакану децу, њихове спаљене куће. Памтимо наша оскрнављена гробља. Памтимо наше порушене цркве и манастире.
У 21. веку, у савременој Европи, нигде се није догодио тако добро организован злочин над читавим једним народом.
Од 17. до 20. марта 2004. године протерано је око 4000 Срба, деветнаесторо људи је убијено, спаљено је око 900 кућа, гореле су и наше светиње – 35 цркава и манастира је оскрнављено или спаљено, међу којима је и чувена Богородица Љевишка, која је због свог значаја и лепоте стављена на Унескову листу културне баштине. То значи да није уништавана само српска него и светска баштина.
Овај организован злочин одвијао се пред очима целог света. Осим спорадичних апела за мир представници Међународне заједнице нису урадили ништа да зауставе ове злочине шиптарских екстремиста. Да ствар буде још гора, за овај злочин, од њихових организатора, инспиратора и реализатора, нико никада није одговарао. Још једном се истинита показала она стара Његошева мисао: ,,суза моја нема родитеља…”.
Дужни смо да чувамо спомен на све наше жртве, да памтимо и никад не заборавимо ове стравичне злочине, али и јунаштво свих оних људи који су тада опстали и данас опстају и живе на српском Косову и Метохији.
Нека се Мартовски погром више никада никоме не понови.
Ваш, војни синдикат Гвоздени Пук
КО – СМЕ – ТАЈ – МОЖЕ
